Sve veći broj mojih pacijenata koristi veštačku inteligenciju. Pitaju je (ili “ga”) da im protumači laboratorijske analize, objasni dijagnozu, preporuči suplemente ili kaže šta bi trebalo da urade zbog gubitka kose. I moram priznati da me to ponekad navede da se zapitam: da li ćemo mi, lekari, jednog dana uopšte više biti potrebni?
Veštačka inteligencija već danas može da uradi mnogo toga što je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo. Može da analizira kliničke i dermoskopske fotografije skalpa i prepozna miniaturizaciju dlake, promene u gustini kose i varijacije u debljini vlasi. Može da uoči obrasce koji odgovaraju androgenetskoj alopeciji, alopeciji areati ili da ukaže na promene zbog kojih bi trebalo posumnjati na ožiljnu alopeciju.
Prepoznavanje obrazaca je, zapravo, jedna od najvećih snaga veštačke inteligencije. Moja snaga kao lekara počinje tamo gde se ti obrasci završavaju kada treba razumeti šta oni znače za konkretnu osobu koja sedi preko puta mene, cemu mi pomaze znanje i kliničko iskustvo rada sa pacijentima sa opadanjem kose.
AI može u nekoliko sekundi da obradi ogromnu količinu bioloških podataka. Može da pogleda krvnu sliku, hormone, feritin, vitamin D, parametre štitaste žlezde ili rezultate testiranja crevnog mikrobioma. Može da izdvoji sve što odstupa od referentnih vrednosti i pronađe potencijalne veze između tih rezultata.
Ali tu postoji jedna važna razlika. To što je nešto abnormalno ne znači automatski da je upravo to razlog zbog kojeg vam opada kosa.
Videla sam pacijente sa veoma niskim vitaminom D koji nemaju problem sa kosom, kao i pacijente sa sličnim rezultatom koji intenzivno gube kosu. Isto važi za feritin, hormone, stres, trudnoću, nagli gubitak kilograma ili bolest. Medicina nije samo pitanje šta odstupa od referentne vrednosti, već zašto se kod jedne osobe određeni faktor manifestuje kao problem, a kod druge ne.
Veštačka inteligencija je izuzetno korisna i kada treba brzo pregledati medicinsku literaturu. Može da pronađe najnovije studije o minoksidilu, finasteridu, suplementima, PRP-u, laserima, novim lekovima ili terapijama koje su tek u razvoju. Za lekara je to moćan i olakšavajući alat. Ali pronaći naučni rad nije isto što i znati koliko je taj rad kvalitetan, šta zaista dokazuje i da li njegove rezultate možemo primeniti na osobu koju upravo lečimo.
Tu iskustvo i dalje ima ogromnu vrednost.
A šta kada AI rezultat učini boljim nego što jeste?
Postoji još jedna strana veštačke inteligencije o kojoj ćemo, po mom mišljenju, morati sve više da govorimo.
AI danas veoma lako može da „popravi“ fotografiju posle tretmana ili transplantacije kose. Može da poveća gustinu, popuni proređena mesta, potamni vlasi, promeni kontrast ili jednostavno učini skalp manje vidljivim. Prosečan rezultat za nekoliko sekundi može da izgleda spektakularno.
Upravo zato mislim da će sa razvojem tehnologije integritet lekara i hirurga postajati još važniji. Fotografije pre i posle treba da dokumentuju rezultat, a ne da ga kreiraju.
Sličnu lekciju već smo dobili i sa robotikom u transplantaciji kose. ARTAS je doneo robotizovanu ekstrakciju folikularnih jedinica i pokazao koliko tehnologija može da pomogne hirurgu. Ali je istovremeno pokazao i koliko je transplantacija kose kompleksnija od samog vađenja graftova.
Transplantacija kose zahteva odluke. Ko je dobar kandidat? Da li je gubitak kose stabilan? Koliko donor kose pacijent ima na raspolaganju za ceo život? Gde treba postaviti liniju kose? Koliku gustinu možemo realno postići? U kom pravcu treba implantirati graftove? Kako će izgledati ta osoba za deset ili dvadeset godina ako nastavi da gubi svoju prirodnu kosu? Koja su očekivanja mog pacijenta?
Robot može izvršiti deo procedure. Ali hirurg mora da razume osobu kojoj tu proceduru radi.
AI zna vaše brojeve. Ali da li zna vaš život?
Možda je najzanimljivije to što AI već danas može da vam napravi prilično sofisticiran plan lečenja gubitka kose. Može da predloži lek, suplement, promenu načina ishrane, dodatne analize i plan praćenja. I upravo tu, paradoksalno, najjasnije vidim njegova ograničenja.
Gubitak kose nisu samo brojevi, procenti, referentne vrednosti i broj dlaka po kvadratnom centimetru.
AI može da zna da vam kosa opada tri meseca. Ali da li može zaista da razume šta vam se dogodilo nekoliko meseci pre toga? Možda ste dobili dete. Možda ste izgubili nekoga koga volite. Možda ste promenili posao, prestali da uzimate kontraceptivne pilule, naglo smršali ili počeli novi lek. Možda spavate pet sati. Možda već godinama brinete o svima osim o sebi. A možda su vam sve laboratorijske analize „normalne“, ali vi znate da se u vašem telu nešto promenilo. Sve to je deo anamneze. Ali je i deo čoveka.
Zato često kažem: AI može da poveže podatke. Dobar lekar povezuje tačke u celinu koja rezonuje sa samim pacijentom.
Zašto onda toliko ljudi pita AI umesto lekara?
Mislim da i mi lekari treba sebi da postavimo ovo pitanje.
Biti pacijent danas nije jednostavno. Treba pronaći pravog lekara, dobiti termin, izdvojiti vreme, platiti pregled i čekati. A onda se ponekad sve završi posetom od deset ili petnaest minuta tokom koje pacijent ima osećaj da niko nije stigao ni da čuje njegovu priču, niti da prodje sve potrebne dijagnosticke korake.
AI je, sa druge strane, uvek dostupan. Ne žuri. Ne prekida vas. Ne svadja se. Možete mu postaviti još jedno pitanje, pa još pet. Odgovor dobijate odmah.
Možda zato popularnost veštačke inteligencije nije samo priča o tome koliko je tehnologija postala dobra. Možda nam ona govori i nešto o tome šta pacijentima nedostaje u savremenoj medicini.
Jer medicina ne bi smela da bude samo davanje odgovora.
Ako pronađete lekara koji neće samo spojiti vašu dijagnozu sa odgovarajućim lekom, već će pokušati da razume vašu priču, biologiju i život u kojem se bolest pojavila, dobili ste nešto što je mnogo teže pretvoriti u algoritam.
Ponekad je i sam osećaj da vas je neko saslušao, razumeo i ozbiljno shvatio deo procesa lečenja.
Ne mislim da je budućnost „AI ili lekar“
Mislim da je mnogo zanimljivija mogućnost lekar koji zna kako da koristi AI.
Veštačka inteligencija može da nam pomogne da brže analiziramo informacije, pregledamo naučne dokaze, prepoznamo obrasce, organizujemo podatke i završimo deo administrativnog posla koji nam svakodnevno oduzima vreme.
Ali poenta toga ne bi trebalo da bude da provedemo još manje vremena sa pacijentom. Upravo suprotno.
Ako mi AI omogući da provedem manje vremena gledajući u ekran, a više vremena gledajući i slušajući osobu koja sedi preko puta mene, onda mislim da ga koristimo na pravi način.
Tehnologija treba da olakša medicinu, a ne da iz medicine ukloni ono ljudsko.
Zato možda pitanje više nije: „Može li veštačka inteligencija da leči moj gubitak kose?“
Možda je bolje pitanje:
„Može li veštačka inteligencija pomoći dobrom lekaru da postane još bolji lekar? I kako?“